U svakodnevnom životu tišina može da nas uznemiri. Popunjavamo je rečima, muzikom, televizijom ili gledanjem u telefon, kao da nam je neprijatno da ostanemo sami sa sobom ili sa drugim ljudima bez zvuka. Međutim, u terapijskom procesu tišina ima sasvim drugačije značenje.

U porodičnoj terapiji, tišina nije praznina, već živi prostor između reči. Ona omogućava da članovi porodice zastanu, čuju sopstvene misli, osete šta se upravo dogodilo u razgovoru i da razmisle o svom delu priče. Kada se brzina govora smanji, ljudi lakše primete svoje emocije i potrebe, koje u svakodnevnim raspravama često ostanu neizgovorene ili potisnute.

Osluškivanje u tišini

Kada porodica dođe na seansu, razgovor je često intenzivan. Rečenice se smenjuju, članovi se objašnjavaju, brane, prebacuju jedni drugima ili pokušavaju da opravdaju svoje postupke. Svako želi da bude shvaćen i da iznese svoju verziju događaja.

U takvim trenucima, terapeut ne mora odmah da interveniše. Nekada je dovoljno kratko sačekati i videti kako porodica reaguje na tišinu. Tišina pokazuje ko teško podnosi trenutke bez reči, ko se oseća odgovornim da „drži atmosferu“, a ko se povlači, jer ima utisak da se njegov glas neće čuti ili neće biti dočekan sa razumevanjem. Nekada se vidi ko ima veći uticaj u porodici, ko se oseća slobodnije da govori, ko stalno brine o tome kako sve izgleda spolja, a ko je naviknut da se žrtvuje zarad mira. To može biti partner koji stalno pokušava da „pegla situaciju“, roditelj koji vodi razgovor, ali i dete koje je naučilo da se povuče kako ne bi dodatno pojačalo svađu. Drugim rečima, tišina otkriva dinamiku između članova porodice, ono što se ne vidi kada svi govore u isto vreme.

Zašto terapeut ne prekida tišinu

U tom tihom prostoru, ponekad se dogodi nešto važno. Neko progovori drugačije, jasnije, glasnije, neočekivano... U takvim momentima tišina više nije neprijatna. Ona postaje prostor u kome se dogodi uvid ili promena: trenutak u kojem porodica počinje da čuje i ono što nije izrečeno, ali je prisutno u odnosima.

U psihoterapiji terapeut ne „popunjava“ tišinu, već je koristi kao deo procesa. Umesto brzog odgovora, terapeut može napraviti pauzu i dati porodici priliku da zaustavi automatizovane reakcije, da primi ono što je rečeno, da razmisli o tome i da primeti kako se to odražava na njihove odnose.

Ponekad, samo nekoliko sekundi tišine može biti snažnije od najmudrije rečenice. U terapiji – kao i u životu – ne mora se sve izgovoriti da bi se čulo

„U tišini počinjemo da čujemo ono što je stvarno.“
— Karl Rodžers