Kada se odnosi između roditelja naruše, dete to uvek oseti i pre nego što iko išta izgovori. Oseti napetost u vazduhu, pogled koji traje sekund predugo, ton koji postaje tvrđi. Za dete, to nije samo sukob dvoje odraslih — to je potres u temelju njegovog sveta.

U sistemskoj porodičnoj terapiji često govorimo o tome da dete ne postoji „izvan“ odnosa. Ono je deo sistema i razumljivo je što (nesvesno) pokušava da popravi ono što je između roditelja, da „lepi“ tamo gde puca njihov odnos, da se trkudi da uspostavi mir koda to odrasli ne mogu.

Kada dete „spašava“ roditelje

Mnogi roditelji ne znaju šta su sve deca spremna da žrtvuju zarad mira. Jedni postaju „dobra deca“ zato što strahuju da bi svaka njihova greška mogla započeti novu svađu među roditeljima. Druga svojim nestašlucima privlače pažnju, kao da pokušavaju da skrenu fokus roditelja sa njihovih sukoba na sebe. Neka deca postaju porodični vesnici, tihi pregovarači, čitaoci raspoloženja, mostovi između dva sveta koji se sudaraju, uvučena u odlučivanje "ko je u pravu", u slušanje najgorih stvari koje roditelji jedni o drugima govore. Neka druga se povuku i ćute, sakrivajući strahove u tišini.... I sve to izgleda kao prilagođavanje, ali zapravo nije — to je tihi, učtivi način da se preživi ono što je za dete preteško.

Kada roditelji traže saveznika

U razvodu ili konfliktu, roditelji često — iz bola, straha ili nesigurnosti — nesvesno očekuju da dete „stane na njihovu stranu“.

Dete ne želi da bira stranu! Ono voli oba roditelja i svako biranje za njega znači gubitak.

U terapijskom procesu nekad se dogodi da dete izgovori najjednostavnije, najiskrenije da mu je teško i da mu je dosta svega. Obično je tu početak isceljenje — u trenutku kada roditelji prvi put zaista čuju koliko njihova borba ranjava nekog trećeg, nekog do koga im je najviše stalo.

Kada porodica počne da diše ponovo

Sistemski pristup pokušava da razume kako odnos funkcioniše — šta se među ljudima dešava pre nego što dođe do sukoba. Terapija pomaže roditeljima da vide da se svaka svađa ne javlja „niotkuda“, već da potiče iz ranijih povreda, iscrpljenosti, nedovršenih razgovora ili obrazaca ponašanja koji se ponavljaju. Dete ne može da rešava te nesporazume, niti bi trebalo da preuzima taj teret na sebe. Njegova potreba je vrlo jednostavna: da oseti da je porodični prostor dovoljno miran i stabilan da može da se opusti, istražuje i raste.

Kada se odrasli zaustave, pogledaju jedno drugo makar na trenutak i kažu: „Hajde da ovo ne radimo pred detetom“, to je već prva mala promena — ona koja pravi razliku. Dete ne traži savršene roditelje već one koji umeju da se smire, priznaju grešku i ponovo povežu.

„Najveći dar koji roditelji mogu dati svom detetu jeste način na koji vole jedno drugo.“
— John Gottman